ДР РАСЛАВ ЋИРО БАБОВИЋ

 ДР РАСЛАВ ЋИРО БАБОВИЋ

2. септембра 2015., у 80. години земаљског живота, упокојио се у Господу, и сјутрадан сахрањен на Српском православном гробљу у Беранама, прим. др Раслав - Ћиро Бабовић, један од најзнаменитијих, најугледнијих, и најпознатијих наших савременика у Васојевићима, те желимо да му овим скромним некрологом у гласилу Удружења Васојевића, одамо још једну заслужену пошту и подсјетимо бар на дио онога што је значио за живота и чиме нас је трајно задужио.

Ћиро је рођен 30. јануара 1936. године, у Петњику код Берана, у сељачкој породици, од оца Милутина –

Славка, и мајке Милице, рођене Аџић, и био је једно од осморо њихове дјеце – четири сина и четири кћери.

Нећемо на овом мјесту говорити, и нема разлога да нам због тога буде замјерено, ни о породици у којој је

рођен, ни о братству Бабовића, великоме братству васојевићке гране Новаковића, које нијесу могли да заобиђу ни епска народна пјесма и струне гусала, које се, испод високих и гордих Комова, настанило и у некадашњем Хасу, у Будимљи и Петњику, потом и у многим другим крајевима Црне Горе и Србије, а данас, већ, и широм земљинога шара, јер би нас та прича предалеко одвела и прекорачила би, не само просторни, оквир овог текста.

Основну школу завршио је у родном Петњику, Вишу реалну гимназију у Беранама, а Медицински факултет у

Београду, гдје је и специјализирао општу хирургију. Цио радни вијек, од 1963. године, провео је у Беранама,

гдје је, од 1972. године па до пензионисања, био начелник хируршке службе. Завршио је неколико постдипломских течајева и специјализацију спортске медицине, а примаријус је постао 1980. године.

Као општи хирург, радио је све врсте оперативних захвата, „од главе до пете“ што би се рекло, и извршио их је, по његовом причању, односно рачуници, око 10.000. Објавио је преко 60, а изложио око 80 радова и саопштења, био организатор бројних састанака љекара Србије и Црне Горе у Беранама и на Златибору, веома активан у Друштву љекара Црне Горе, Љекарској комори, Црвеном крсту, вишегодишњи предавач на стручним семинарима, члан Управног одбора Друштва за науку, умјетност и културу „Полимље“, члан и секретар редакције часописа „Токови“, члан Издавачког савјета листа „Слобода“, члан Издавачког савјета часописа „Глас Холмије“,члан Савјета стручног часописа „Медицински записи“, предсједник Црквене општине Беране и Комисије за вјерска питања Скупштине општине Беране у којој је, у неколико мандата, био одборник, те и многих других радних тијела и форума, све до посланика у Скупштини, нажалост кратковјековне, Савезне Републике Југославије. Добитник је великог броја награда и признања, међу којима су: Орден рада са сребрним зрацима, дипломе Савеза љекара Југославије,

Друштва љекара Црне Горе и Хируршке секције Српског љекарског друштва, Златне значке Црвеног крста, Награде „21. јул“, и низа других.

Био је члан „Вукове задужбине“, члан Предсједништва Удружења Васојевића, и предсједник подружнице тог Удружења у завичају, односно у Васојевићима, као и члан Одбора за изградњу Саборног храма Светог Симеона Мироточивог у Беранама.

Из два брака, има троје дјеце: из првог, кћерку Ивану, која је доктор медицинских наука, а из другог, са Славицом, рођеном Недовић, сина Милана, који је замјеник главног уредника „Вечерњих новости“, и кћерку Марију, дипломирану правницу; од Милана има два унука,Василија и Владимира, а од Марије унуку Нину.

Иако су ово само неки од основних података из Ћировога животописа, они свједоче да је живио пуним животом: и као љекар, и као члан друштвене заједнице,

и као породичан човјек, и да је свој животни круг испунио на најљепши и најбољи начин, и отишао са лица земље оставивши за собом свијетао траг и трајан спомен, за понос и прецима и потомцима.

Био је оригинална, особена, и веома препознатљива, личност: робустан и маркантан, интелектуалац широких интересовања,надахнути говорник, широка – словенска и пјесничка – душа, човјек дубоко укоријењен и чврсто везан за српску народну традицију, велики поштовалац слободарских жртава и славне прошлости нашега народа, борац за његово јединство а боник од рана - и оних које нам други задају и оних које сами себи наносимо, сапатник болесних, сиротих и несрећних, духовити боем и весељак, Васојевић - без остатка привржен племену и завичају чије је једно од ововремених обиљежја био, не само у хирургији којој је давао печат у току скоро четири задње деценије

прошлога вијека, али и космополит надалеко знан не само у оквиру струке којом се бавио, и међу колегама, него и међу онима који су сасвим другачијих занимања и преокупација, а на широком завичајном простору подједнако познат и старима и младима, и интелектуалцима и онима који то нијесу, и варошанима и сељацима, и болеснима и здравима, и богатима и сиромашнима, и писменима и неписменима, и православнима и иновјернима, близак оном обичном човјеку који држи до ријечи учена човјека и коме је она лијек и за најтежу бољку, народни љекар у правом смислу, једноставан али никада прост, у добру неузносив а у злу непонизив, човјек истинит и поуздан, човјек чија је ријеч тражена а с пажњом се, и радо, слушала. У прилично дугом животу се нарадио али и у благодатима одмора уживао, наситио се слатких али и горких залогаја и гутљаја,

надруговао с паметним људима и пријатељима, али га нијесу мимоишли ни они други, доживио је бројне почасти и признања али био и на мети надмених и завидљивих и опаку им нарав осјетио, нарадовао се добру породице, поготово рођењима унучади, добру родбине и пријатеља, али и туговао за многима из њих и много чим другим, нагледао се туђих болести и смрти и са својима се суочио храбро и достојанствено, и све то скупа примао као саставни дио живота и неминовности којима смо изложени, и није се предавао све док је у њему имало снаге да усправно прође градом, види се и поприча са драгим људима и врати под свој кров да на миру прочита „Политику“, лист од

кога се деценијама није одвајао, или какво драгоцјено књишко штиво. А кад то више није могао, кад је дошло вријеме за одлазак из живота (а он је, знајући природу своје болести, знао да је то вријеме дошло), прихватио је скори крај као и сваки мудар човјек и, окружен пажњом породице, ипак не болујући предуго и претешко – како то зна да бива, у породичном дому, достојанствено и храбро, чекао час у ком ће га Господ призвати и склопити му очи. Наш добри и незамјењиви Ћиро, на најбољи начин се остварио и као љекар и хуманиста, и као друштвени радник, и као супруг, отац,

брат, стриц, свекар, дјевер, ујак, дјед, братственик и племеник, и заслужио је трајан помен и спомен.

Нека је покој његовој души и мир земним остацим, хвала му и слава.

Вјечнаја памјат прим. др Раславу – Ћиру Бабовићу.

Влајко Ћулафић